Мудровања

Сова и Цица-маца

На море одоше Сова и Маца
Чамцем зеленим к’о лишће,
У мало папира понеше сира
И бочицу воде за пиће.
Кад Сова виде звезде без броја
Запева пуним гласом:
“О, слатка Мацо, љубави моја,
Твојим сам очаран стасом,
Стасом,
Стасом,
Твојим сам очаран стасом.”

Маца ће Сови: “Стихови ови
Чине ме срећном, да знаш!
Свадбу нам спремај, чекања нема
И бурму треба да даш!”
Недуго потом стигоше бродом
У земљу чудну и лепу;
На ливади, зна се, видеше Прасе
Што бурму носи на репу,
На репу,
На репу,
Што бурму носи на репу.

“О Гицо мала, да л’ би нам дала
Свој прстен?” А Прасе: “Да!”
Срећно се смеше, а матичар беше
Ћурка са врха брда.
Пили су фино црвено вино
Блиставог сјаја живог;
Играху страсно до у ноћ касно
Под светлом месеца сивог,
Сивог,
Сивог,
Под светлом месеца сивог.

The Owl and the Pussy-cat

The Owl and the Pussy-Cat went to sea
In a beautiful pea-green boat;
They took some honey, and plenty of money
Wrapped up in a five-pound note.
The Owl looked up to the moon above,
And sang to a small guitar:
“O lovely Pussy! O Pussy, my love,
What a beautiful Pussy you are,
You are,
You are!
What a beautiful Pussy you are!”

Pussy said to the Owl: “You elegant fowl,
How charmingly sweet you sing!
Oh, let us be married-too long we have tarried-
But what shall we do for a ring?”
They sailed away for a year and a day
To the land where the bong tree grows;
And there in a wood, a piggy-wig stood
With a ring at the end of his nose,
His nose,
His nose.
With a ring at the end of hits nose

“Dear Pig, are you willing to sell for one shilling
Your ring?” Said the piggy, “I will.”
So they took it away, and were married next day
By the turkey who lives on the hill.
They dined upon mince and slices of quince,
Which they ate with a runcible spoon,
And hand in hand on the edge of the sand
They danced by the light of the moon,
The moon,
The moon.
They danced by the light of the moon.

Edward Lear

препев: Золтан Чала

Непролазност

Баштом душе моје завладала студен;
Ал’ мирисом руже све је окађено;
Црвеног пупољка једног траје пламен,
Семе греха твојом руком посађено.

У данима зимским врбове су гране
Шапутале смрзло дуж обале реке,
А снег девичански никако да стане
Свуда док је раст’о у сметове меке.

У данима зимским кад све би слеђено
И док под северцем свака душа грца,
Од целога света мени је суђено
Да огрејем тело пламеном твог срца.

У твојој собици није било важно
Што година дошла је до краја свога,
Што је царство ледом оковано снажно,
Јер смо се волели, једно уз другога.

Иако животом сад ми влада студен
Башта душе моје сва је подмлађена,
Јер пупољак један још изгледа црвен,
Грешна ружа твојом руком посађена.

The Unfading

The garden of my soul grows duller;
But one sweet bloom scents all the air;
One scarlet blossom keeps its colour,
The sinful flower you planted there.

In those cold winter days the willows
Hung frosted by the river bank,
And virgin snow in drifting billows
Along the margin rose and sank.

In those cold winter days and frozen,
When driving north-winds left their smart,
I – I of all the world was chosen
To nestle warm against your heart.

And in your room it mattered little
The cruel ending of the year,
The ice-bound Empire chill and brittle,
Because I loved, and you were near.

And even to-day as life grows duller,
The garden of my soul looks fair,
For one deep blossom keeps its colour,
The scarlet sin you planted there.

‘MARIE MADELAINE’
(Baroness von Puttkamer) (1881 – 1944)

препев: Золтан Чала

Разапета

Прикована за крст лепота ти блиста
Ал’ као да себе агонији даје;
К’о крвава рана преко снега чиста
Мој пољубац врели на твом телу траје.

То младо лице, те руке беле, фине,
Тај пупољак чедни што краси ти груди!
И гле! као бакља усред помрчине
Твој поглед ме пали, а сâм за мном жуди.

Девичанска сабљо, ти си мени рекла
Да ми искупљење неће бити дато,
Невиношћу као мачем си ме секла,
А ја хтедох тебе да бацим у блато!

Од отрова свога теби дадох гутљај,
Своју тугу, страсти – све да буде твоје;
Но, из мога срца дубок изби вапај:
За спас моје душе сад већ прекасно је.

Све своје сломљене олтаре злехуде
Покушаћу опет дићи из пепела …
Госпо, очију ми слепих од пожуде,
Ја сам она што те на крст разапела!

Crucifixion

Nailed to a cross, your beauty still aglow,
A fierce incarnate agony you seem;
Like purple wounds upon a field of snow
My scarring kisses on your body gleam.

How thin your fair young face, your limbs how spare,
How frail upon your breast the blossom lies!
But oh! the torch of lust is flaming there
Through darkness and in triumph from your eyes.

When you, a virgin sword unstained, yet fierce
To brook affront, came trusting unto me,
Your innocence was like a sword to pierce,
And I desired to stain your purity.

I gave you of the poison that was mine,
My sorrow and my passion – all I gave;
And now behold the depth of my design:
A tortured soul too late for tears to save.

That I might now re-fashion from the dust
My shattered altars, and redeem the loss!
Madonna, with the kindled eyes of lust,
‘Twas I who nailed you naked to the cross.

‘MARIE MADELAINE’
(Baroness von Puttkamer) (1881 – 1944)

препев: Золтан Чала

Осујећен сан

Бесане ми трају ноћи;
И кад склопим очи снене
Визија ће њена доћи
Млада, лепа, да ме прене.

Стоји ћутке као сена
Стаса као чемпрес вити,
А сјај ће осмеха њена
Страст погледа замрачити.

Прилази ми полагано,
Очима ме жудно прати,
Смехом својим ненадано
Тишину ће развејати.

О, сирено лицемерна!
Лепото у гордој моћи!
Док је она витка, смерна -
Бесане ми трају ноћи.

Foiled Sleep

Ah me! I cannot sleep at night;
And when I shut my eyes, forsooth,
I cannot banish from my sight
The vision of her slender youth.

She stands before me lover-wise,
Her naked beauty fair and slim,
She smiles upon me, and her eyes
With over-fierce desire grow dim.

Slowly she leans to me. I meet
The passion of her gaze anew,
And then her laughter, clear and sweet,
Thrills all the hollow silence through.

O, siren, with the mocking tongue!
O beauty, lily-sweet and white!
I see her, slim and fair and young,
And ah! I cannot sleep at night.

препев: Золтан Чала

Ка Лезбосу

Доћи ћеш и на песак ногу спустити малу …
Биће то прелеп залазак сунца на жалу.

Попут колевке крхке на златним таласима,
Брод ће нам одисати амбром и мирисима.

Ветрови ће утихнути као да се плаше
Шапнућу ти тихо, „Ноћас је сво море наше“.

Рука ће твоја бити морске траве пуна.
Напред ћемо ићи, а једра биће нам круна.

Питаћеш ме, очију налик чуду самоме:
„На каквом ћу кревету бити у наручју твоме?“

Једрима сакривене птице ће певати мале,
Звезде ћемо гледати како у сумрак се пале.

Рећи ћеш: „Кроз прсте ми талас пропада
Где ћемо бити сутра… А где ли смо сада?“

„У ноћи таласи светле“, рећи ћу ти меко,
„Ал’ од острва мени драгог још смо далеко“.

„Склопи очи своје, нек’ ти се одмори воља,
Спавај и не бој се звукова који долазе споља…

Као насмејана жена у воћњаку своме
Срећа нас чека на том острву мирисноме.“

„Нека ти лице бледо коса прекрије сама.
Час је овај тих и мирно је море пред нама.“

„Нека никакве бриге не сколе чело твоје
Познајем ћуди ветра и мора, једино моје …“

Кад сребрни месец на путу небеском стане
Под њиме ћеш спавати мирно док зора не сване.

Пешчани жали указаће се на обзорју
… очи ће твоје засветлити у праскозорју.

Питаћеш ме са извесним страхом у гласу
Какво се певање чује у овоме часу.

Рећи ћеш ми тихо, лица руменог лако:
„Ништа ме као ова песма не дотиче тако“.

„Њени умилни звуци лице ми дирају страсно,
Али ноћ је над нама и ништа ми није јасно.

Да ли ће судба клета поред нас да прође
У овом страшном јутру које треба да дође?“

Одговор мој ће бити, уз пољубац врели:
„Срећа је ту пред нама… Само ако се жели…

Баш ту надземаљску музику слушаћемо
И заједно на чаробном острву трајаћемо …“

Towards Lesbos

You will come, your eyes full of night and of yesterday …
And it will be by a beautiful sunset on the bay.

Frail like a cradle on the smooth waves rises,
Our ship will be laden with amber and spices.

The winds will submit, convinced of my right.
I will inform you, “The sea is our tonight”.

Your fingers will resemble the long fingers of the drowned.
We’ll go forth at random, with full sails we’ll be crowned.

You will ask me, eyes filled with wonders and charms,
“On what unknown bed will I sleep in your arms?”

The birds will sing, hidden in the sails.
We will watch stars appear, the first most pale.

You will say to me, “Tha waves bow under my hand …
Where will we live tomorrow … what is this land?”

“The night waves are pale,” I will say,
“From the island I love we are still far away.

“Close your weary eyes from the voyage and abide
Sleep as in your room closed from noises outside …

“Like in an orchard a woman who smiles,
Happiness awaits us on this fragrant isle.

“Cover your pale face with your red hair.
The hour is calm and the peaceful sea is there.

“Don’t worry about anything… I am aware
Of the risks of the sea and the winds, my fair…”

Under the protection of the silver crescent moon,
You will sleep until the approach of the dawn.

The beaches will mark on the horizon gray borders of sand,
… Your eyes will open upon the sea’s expanse.

You will ask me, not without a little fear,
About the mysterious chants that will reach your ear.

You will say, blushing naively at the noises,
“Nothing is as moving as these unknown voices.

“Their sweet breath cools my weary face like a fan,
But the dawn is still dark and I do not understand.

“Will our black destiny be able to ignore us
At the height of this fearful morning I see before us?”

I will reply, closing your lips with a kiss:
“Happiness is over there… But we must take the risk …

Over there, we will hear the supreme music …
And, see, we are landing on the island of magic …”
препев: Золтан Чала

Емили Дикинсон – 9

Кад видиш је – то је Слика -
Кад чујеш је – исконски Тон -
Кад знаш је као да маленог
Прапорца зачујеш звон -

Кад не знаш је – то је Патња -
Ал’ кад је пријатељ твој
Топла је као да само Сунце
На длан си ставила свој.

Emili Dickinson – 9

To see her is a Picture -
To hear her is a Tune -
To know her an Intemperance
As innocent as June -

To know her not – Affliction -
To own her for a Friend
A warmth as near as if the Sun
Were shining in your Hand.

препев: Золтан Чала

ВРАНА И ОРАО

Једног је дана срела врана
Орла на некој санти леда,
Шацнула га је са свих страна,
Па рече прва, преко реда:

Знаш, ти си ор’о, ја сам врана,
Сматра се, скоро, да си цар,
К’о Стандард-Ојл си сав без мана -
Што не пређемо онда на ствар ?

Ја сам ти врана без гаврана,
Зашто да залуд губимо време,
Само ћурана веже забрана,
Нема дилеме за боеме !

И као женска и као женка
Многим се чарима могу да дичим,
Нисам ти нека мека фемка,
Гарантујем ти – нећу да цичим.

Ако те усрећим малим мушкарцем -
Половним орлом, тим боље за нас;
једном сам родила дете с комарцем
Смејем се зато и дан-данас !

Скинувши круну, орао рече
Пошто је изгубио сваку наду:
Од тебе нема гадуре веће -
Али си једина птица у граду.

Огден Неш (препев: Драгослав Андрић)

ПАШЋЕ ТЕШКА КИША

О, где си то био, плавооки сине?
Из какве то, мили, долазиш даљине?

Посртах низ десет маглених планина,
Дуж шест врлудавих тумарах долина,
Бејах усред седам ојађених гора,
Суочен се нађох са сто мртвих мора,
И најдубље зађох у чељуст стратишта,
А кад се све стиша, пашће тешка киша,
Пашће тешка, тешка, пашће тешка киша.

И шта си све видео, плавооки сине?
Шта све виде, мили, усред те туђине?

Новорођенче међ вуцима што реже,
И друм од драгуља од кога сви беже,
Црне шуме видех, и крв по том дрвљу,
Људе с чекићима замазаним крвљу,
Поплављен трем видех, а у тој бараци
Триста говорника с језиком у шаци,
И оштре мачеве и пушке хајдука
Што их је нејака дечја вукла рука,
А кад се све стиша, пашће тешка киша,
Пашће тешка, тешка, пашће тешка киша.

А шта ли си чуо, плавооки сине?
Шта ли си све чуо усред те туђине?

Чуо сам громове што претећи хукте,
Вале што светове спирају и ломе,
Хиљаду бубњара чије руке букте,
Хиљаде што шапћу а немају коме,
Једног што мре док се сви од смеха грче,
И песму песника што у јарку црче,
И вапаје кловна запалог у говна,
А кад се све стиша, пашће тешка киша,
Пашће тешка, тешка, пашће тешка киша.

Оригинал: Боб Дилан
Препев: Драгослав Андрић