Archive for the ‘poezija’ Category

Redneck’s Love Poem

Wednesday, November 19th, 2008

Taman posla da propustim da prepevam ovaj pesmičuljak kad se rimuju samo neparni stihovi :-)


Suzi Li se zaljubila
u momka zvanog Tom
Za udaju da se sprema
reče ocu svom.

Tata reče: “Suzi, ‘ćero
idi drugog traži
Tom je tebi polubratac,
al’ mami ne kaži.”

Suzi šta će, gurnu Toma,
i Bilu se smeška.
Al’ na to će brižni tata:
“Tek tuna je greška!”

“Nemoj ni s njim, lutko moja,
i njemu sam ćaća.
Toma, Bili, i još par nji’
su ti polubraća.”

Al’ će mama: “Udaj se ti
i srećna mi bila,
jer ja tebe ipak nisam
s tatom napravila.”




SUSIE LEE DONE FELL IN LOVE,
SHE PLANNED TO MARRY JOE.
SHE WAS SO HAPPY ‘BOUT IT ALL,
SHE TOLD HER PAPPY SO.

PAPPY TOLD HER, ‘SUSIE GAL,
YOU’LL HAVE TO FIND ANOTHER.
I’D JUST AS SOON YO’ MA DON’T KNOW,
BUT JOE IS YO’ HALF BROTHER.’

SO SUSIE PUT ASIDE HER JOE
AND PLANNED TO MARRY WILL.
BUT AFTER TELLING PAPPY THIS,
HE SAID, ‘THERE’S TROUBLE STILL;

YOU CAN’T MARRY WILL, MY GAL,
AND PLEASE DON’T TELL YO’ MOTHER.
BUT WILL AND JOE, AND SEVERAL MO’
I KNOW IS YO’ HALF BROTHER.

BUT MAMA KNEW AND SAID, MY CHILD,
JUST DO WHAT MAKES YO’ HAPPY.
MARRY WILL, OR MARRY JOE;
YOU AIN’T NO KIN TO PAPPY.
****
BRINGS A TEAR TO YER EYE, DON’T IT?

Барак О’Бама

Sunday, November 16th, 2008

Инспирисан изванредном песмом групе “Hardy Drew and the Nancy Boys” There’s no one as Irish as Barack OBama написао сам своју песму:

О брате, о сестро,
о тата, о мама,
председник постаде
Барак О’Бама.

Радосни Техеран
и Јокохама
што председник сада је
Барак О’Бама.

Црн му је тата,
бела му мама,
то је наш председник
Барак О’Бама.

О брате, о сестро,
о тата, о мама,
председник постаде
Барак О’Бама.

Скоро да изборна
деси се драма,
ал’ победу однесе
Барак О’Бама.

Нема Мекејна,
Оде и Сара
Барак је победник,
прича је стара.

О брате, о сестро,
о тата, о мама,
председник постаде
Барак О’Бама.

На митингу рек’о је:
“Ја сам са вама,
ја сам ваш председник
Барак О’Бама!”

Онај Талијан
касно се сети,
брже од памети
језик му лети.

О брате, о сестро,
о тата, о мама,
председник постаде
Барак О’Бама.

Из Беле куће
одлази Ђорђе,
Барак ће ускоро
тамо да дође.

Никаква туга,
то срећа је сама
што нам је председник
Барак О’Бама.

Амера воле,
и тата и мама,
ал’ нико к’о председник
Барак О’Бама!

Сова и Цица-маца

Tuesday, September 23rd, 2008

Сова и Цица-маца

На море одоше Сова и Маца
Чамцем зеленим к’о лишће,
У мало папира понеше сира
И бочицу воде за пиће.
Кад Сова виде звезде без броја
Запева пуним гласом:
“О, слатка Мацо, љубави моја,
Твојим сам очаран стасом,
Стасом,
Стасом,
Твојим сам очаран стасом.”

Маца ће Сови: “Стихови ови
Чине ме срећном, да знаш!
Свадбу нам спремај, чекања нема
И бурму треба да даш!”
Недуго потом стигоше бродом
У земљу чудну и лепу;
На ливади, зна се, видеше Прасе
Што бурму носи на репу,
На репу,
На репу,
Што бурму носи на репу.

“О Гицо мала, да л’ би нам дала
Свој прстен?” А Прасе: “Да!”
Срећно се смеше, а матичар беше
Ћурка са врха брда.
Пили су фино црвено вино
Блиставог сјаја живог;
Играху страсно до у ноћ касно
Под светлом месеца сивог,
Сивог,
Сивог,
Под светлом месеца сивог.


The Owl and the Pussy-cat

The Owl and the Pussy-Cat went to sea
In a beautiful pea-green boat;
They took some honey, and plenty of money
Wrapped up in a five-pound note.
The Owl looked up to the moon above,
And sang to a small guitar:
“O lovely Pussy! O Pussy, my love,
What a beautiful Pussy you are,
You are,
You are!
What a beautiful Pussy you are!”

Pussy said to the Owl: “You elegant fowl,
How charmingly sweet you sing!
Oh, let us be married-too long we have tarried-
But what shall we do for a ring?”
They sailed away for a year and a day
To the land where the bong tree grows;
And there in a wood, a piggy-wig stood
With a ring at the end of his nose,
His nose,
His nose.
With a ring at the end of hits nose

“Dear Pig, are you willing to sell for one shilling
Your ring?” Said the piggy, “I will.”
So they took it away, and were married next day
By the turkey who lives on the hill.
They dined upon mince and slices of quince,
Which they ate with a runcible spoon,
And hand in hand on the edge of the sand
They danced by the light of the moon,
The moon,
The moon.
They danced by the light of the moon.

Edward Lear

препев: Золтан Чала

Непролазност

Tuesday, September 23rd, 2008

Непролазност

Баштом душе моје завладала студен;
Ал’ мирисом руже све је окађено;
Црвеног пупољка једног траје пламен,
Семе греха твојом руком посађено.

У данима зимским врбове су гране
Шапутале смрзло дуж обале реке,
А снег девичански никако да стане
Свуда док је раст’о у сметове меке.

У данима зимским кад све би слеђено
И док под северцем свака душа грца,
Од целога света мени је суђено
Да огрејем тело пламеном твог срца.

У твојој собици није било важно
Што година дошла је до краја свога,
Што је царство ледом оковано снажно,
Јер смо се волели, једно уз другога.

Иако животом сад ми влада студен
Башта душе моје сва је подмлађена,
Јер пупољак један још изгледа црвен,
Грешна ружа твојом руком посађена.


The Unfading

The garden of my soul grows duller;
But one sweet bloom scents all the air;
One scarlet blossom keeps its colour,
The sinful flower you planted there.

In those cold winter days the willows
Hung frosted by the river bank,
And virgin snow in drifting billows
Along the margin rose and sank.

In those cold winter days and frozen,
When driving north-winds left their smart,
I – I of all the world was chosen
To nestle warm against your heart.

And in your room it mattered little
The cruel ending of the year,
The ice-bound Empire chill and brittle,
Because I loved, and you were near.

And even to-day as life grows duller,
The garden of my soul looks fair,
For one deep blossom keeps its colour,
The scarlet sin you planted there.

‘MARIE MADELAINE’
(Baroness von Puttkamer) (1881 – 1944)

препев: Золтан Чала

Разапета

Tuesday, September 23rd, 2008

Разапета

Прикована за крст лепота ти блиста
Ал’ као да себе агонији даје;
К’о крвава рана преко снега чиста
Мој пољубац врели на твом телу траје.

То младо лице, те руке беле, фине,
Тај пупољак чедни што краси ти груди!
И гле! као бакља усред помрчине
Твој поглед ме пали, а сâм за мном жуди.

Девичанска сабљо, ти си мени рекла
Да ми искупљење неће бити дато,
Невиношћу као мачем си ме секла,
А ја хтедох тебе да бацим у блато!

Од отрова свога теби дадох гутљај,
Своју тугу, страсти – све да буде твоје;
Но, из мога срца дубок изби вапај:
За спас моје душе сад већ прекасно је.

Све своје сломљене олтаре злехуде
Покушаћу опет дићи из пепела …
Госпо, очију ми слепих од пожуде,
Ја сам она што те на крст разапела!


Crucifixion

Nailed to a cross, your beauty still aglow,
A fierce incarnate agony you seem;
Like purple wounds upon a field of snow
My scarring kisses on your body gleam.

How thin your fair young face, your limbs how spare,
How frail upon your breast the blossom lies!
But oh! the torch of lust is flaming there
Through darkness and in triumph from your eyes.

When you, a virgin sword unstained, yet fierce
To brook affront, came trusting unto me,
Your innocence was like a sword to pierce,
And I desired to stain your purity.

I gave you of the poison that was mine,
My sorrow and my passion – all I gave;
And now behold the depth of my design:
A tortured soul too late for tears to save.

That I might now re-fashion from the dust
My shattered altars, and redeem the loss!
Madonna, with the kindled eyes of lust,
‘Twas I who nailed you naked to the cross.

‘MARIE MADELAINE’
(Baroness von Puttkamer) (1881 – 1944)

препев: Золтан Чала

Осујећен сан

Tuesday, September 23rd, 2008

Осујећен сан

Бесане ми трају ноћи;
И кад склопим очи снене
Визија ће њена доћи
Млада, лепа, да ме прене.

Стоји ћутке као сена
Стаса као чемпрес вити,
А сјај ће осмеха њена
Страст погледа замрачити.

Прилази ми полагано,
Очима ме жудно прати,
Смехом својим ненадано
Тишину ће развејати.

О, сирено лицемерна!
Лепото у гордој моћи!
Док је она витка, смерна -
Бесане ми трају ноћи.


Foiled Sleep

Ah me! I cannot sleep at night;
And when I shut my eyes, forsooth,
I cannot banish from my sight
The vision of her slender youth.

She stands before me lover-wise,
Her naked beauty fair and slim,
She smiles upon me, and her eyes
With over-fierce desire grow dim.

Slowly she leans to me. I meet
The passion of her gaze anew,
And then her laughter, clear and sweet,
Thrills all the hollow silence through.

O, siren, with the mocking tongue!
O beauty, lily-sweet and white!
I see her, slim and fair and young,
And ah! I cannot sleep at night.

препев: Золтан Чала

Ка Лезбосу

Tuesday, September 23rd, 2008

Ка Лезбосу

Доћи ћеш и на песак ногу спустити малу …
Биће то прелеп залазак сунца на жалу.

Попут колевке крхке на златним таласима,
Брод ће нам одисати амбром и мирисима.

Ветрови ће утихнути као да се плаше
Шапнућу ти тихо, „Ноћас је сво море наше“.

Рука ће твоја бити морске траве пуна.
Напред ћемо ићи, а једра биће нам круна.

Питаћеш ме, очију налик чуду самоме:
„На каквом ћу кревету бити у наручју твоме?“

Једрима сакривене птице ће певати мале,
Звезде ћемо гледати како у сумрак се пале.

Рећи ћеш: „Кроз прсте ми талас пропада
Где ћемо бити сутра… А где ли смо сада?“

„У ноћи таласи светле“, рећи ћу ти меко,
„Ал’ од острва мени драгог још смо далеко“.

„Склопи очи своје, нек’ ти се одмори воља,
Спавај и не бој се звукова који долазе споља…

Као насмејана жена у воћњаку своме
Срећа нас чека на том острву мирисноме.“

„Нека ти лице бледо коса прекрије сама.
Час је овај тих и мирно је море пред нама.“

„Нека никакве бриге не сколе чело твоје
Познајем ћуди ветра и мора, једино моје …“

Кад сребрни месец на путу небеском стане
Под њиме ћеш спавати мирно док зора не сване.

Пешчани жали указаће се на обзорју
… очи ће твоје засветлити у праскозорју.

Питаћеш ме са извесним страхом у гласу
Какво се певање чује у овоме часу.

Рећи ћеш ми тихо, лица руменог лако:
„Ништа ме као ова песма не дотиче тако“.

„Њени умилни звуци лице ми дирају страсно,
Али ноћ је над нама и ништа ми није јасно.

Да ли ће судба клета поред нас да прође
У овом страшном јутру које треба да дође?“

Одговор мој ће бити, уз пољубац врели:
„Срећа је ту пред нама… Само ако се жели…

Баш ту надземаљску музику слушаћемо
И заједно на чаробном острву трајаћемо …“


Towards Lesbos

You will come, your eyes full of night and of yesterday …
And it will be by a beautiful sunset on the bay.

Frail like a cradle on the smooth waves rises,
Our ship will be laden with amber and spices.

The winds will submit, convinced of my right.
I will inform you, “The sea is our tonight”.

Your fingers will resemble the long fingers of the drowned.
We’ll go forth at random, with full sails we’ll be crowned.

You will ask me, eyes filled with wonders and charms,
“On what unknown bed will I sleep in your arms?”

The birds will sing, hidden in the sails.
We will watch stars appear, the first most pale.

You will say to me, “Tha waves bow under my hand …
Where will we live tomorrow … what is this land?”

“The night waves are pale,” I will say,
“From the island I love we are still far away.

“Close your weary eyes from the voyage and abide
Sleep as in your room closed from noises outside …

“Like in an orchard a woman who smiles,
Happiness awaits us on this fragrant isle.

“Cover your pale face with your red hair.
The hour is calm and the peaceful sea is there.

“Don’t worry about anything… I am aware
Of the risks of the sea and the winds, my fair…”

Under the protection of the silver crescent moon,
You will sleep until the approach of the dawn.

The beaches will mark on the horizon gray borders of sand,
… Your eyes will open upon the sea’s expanse.

You will ask me, not without a little fear,
About the mysterious chants that will reach your ear.

You will say, blushing naively at the noises,
“Nothing is as moving as these unknown voices.

“Their sweet breath cools my weary face like a fan,
But the dawn is still dark and I do not understand.

“Will our black destiny be able to ignore us
At the height of this fearful morning I see before us?”

I will reply, closing your lips with a kiss:
“Happiness is over there… But we must take the risk …

Over there, we will hear the supreme music …
And, see, we are landing on the island of magic …”
препев: Золтан Чала

Емили Дикинсон – 9

Tuesday, September 23rd, 2008

Емили Дикинсон – 9

Кад видиш је – то је Слика -
Кад чујеш је – исконски Тон -
Кад знаш је као да маленог
Прапорца зачујеш звон -

Кад не знаш је – то је Патња -
Ал’ кад је пријатељ твој
Топла је као да само Сунце
На длан си ставила свој.


Emili Dickinson – 9

To see her is a Picture -
To hear her is a Tune -
To know her an Intemperance
As innocent as June -

To know her not – Affliction -
To own her for a Friend
A warmth as near as if the Sun
Were shining in your Hand.

препев: Золтан Чала

Горски Смешко

Tuesday, September 23rd, 2008

ГОРСКИ СМЕШКО

Пустом шумом Фрушке горе,
Једне страшне циче зиме,
Ишла је са муком бака,
Нико јој сад не зна име.

У кућици крај извора,
Од камена и дасака,
Имала је само собу,
Топлу док је ватра јака.

Није никог свог имала,
Често је и гладна била,
По дрва је сада ишла,
Јер се ватра угасила.

Кад нарамак грања скупи,
Совин глас јој пажњу скрену,
Тад сићушно виде дете,
Као да се из сна прену.

У шупљини старог стабла,
Лежало је крај иверја,
Тело му је покривала,
Једна шака птичјег перја.

Нос му прћаст, очи крупне,
На уснама радост носи,
Зраци му се сунца стекли
У тршавој златној коси.

Смешило се оно баки,
То прекрасно дете мало,
Најмање што икад виде,
И у шаку би јој стало.

Кад га тако малог виде,
Сто је црних мисли сплело -
Како је у хладној шуми,
Страшној зими одолело.

Уви га у марамицу,
И у топла недра стави.
Затим журно пође кући
Козје млеко да приправи.

Окупа га кући лепо
У једином свом тањиру,
Нахрани, па добро покри
И препусти сну и миру.

Од комада белог платна
Сашила му кошуљицу,
А од оног што преоста
Још и једну марамицу.

Смехом све је усрећио,
То му није било тешко.
Пошто је у гори нађен -
Доби име Горски Смешко.

И од тада доброј баки
У срећи су текли дани.
Научи га да говори
И мудрошћу да се брани.

Тако десет зима прође,
Бележила бака сваку,
А да мали Горски Смешко
Не порасте ни за длаку.

Али, једне летње ноћи
На њен прозор сова стала.
На глави јој бело перо
И бака је препознала.

Стигао је час растанка,
Она је то добро знала,
И зато је своју сузу
Топлим смешком задржала.

“Мудра сово”, рече бака,
“Нека Фрушкој гори пође,
И учини срећним сваког
Ко у ову гору дође.”

Одмах затим видела је
Да јој Горски Смешко маше,
Да прилази старој сови,
Милује, а затим јаше.

Лет је сова наставила,
У мраку већ неста село,
Али је у срцу горе
Било живо и весело.

Становници шумског света
У послу су преко главе.
Док чекају горског цара,
Одело му горско праве.

Капутић му без рукава
Исткало је десет преља,
Сав од чисте суве траве,
Са утканом шаком жеља.

Дугмаде на капутићу,
Три бобице од глогиње,
Ушио је вредни паук
Концем танке паучине.

На леђиме јеж донео,
Печурка на поклон дала,
Њен велики сиви шешир,
Јер је тада нов имала.

Мрава једна радна чета
Доказала да све може.
Секли шешир па добили
Парчад к’о од праве коже.

Од комада, оних већих,
Стрижибуба искројила
Чакширице, и то кратке,
На сваки је рез пазила.

Меру јој је дао цврчак,
Што без фрака никад није.
Требало је сад још неко
Чакширице да сашије.

Јавила се три комарца,
За посао орна била.
Рила су им послужила,
Као права оштра шила.

У том послу необичном,
Требала је помоћ ронца
Да клештима својим јаким
Вуче један крај од конца.

Каиш су му направила
Шест сарача пападача,
Од једнога струка лике,
Попут правог опасача.

Весеље је било опште
Кад се сова појавила,
И зора је задихана
Горског цара поздравила.

У капици жутог жира,
И три капи свеже росе,
Умио се Горски Смешко,
А после му храну носе.

Кап му меда даје пчела,
Једно јаје препелица,
Мало млека дивокоза,
Два ораха веверица.

Започело право славље,
Мед се пио, воће јело,
А онда му, сред весеља,
Поклонише и одело.

Када га је обукао,
Погледа се у капо росе,
Све је било лепо, дивно -
Само су му ноге босе.

Пламичко му тада даде
Сасвим чудне ципелице.
Обу је Горски Смешко
Два цветића зевалице.

Пламичко је чудан свитац,
Трбушаст и тром у ходу,
У мајици као морнар,
Са фењером к’о на броду.

Тај једини морнар шуме,
Све ветрове зна у гори,
Чак и чудне тајне неке,
Са велике, тихе реке.

Сви у шуми добро знају
Пламичкову стару згоду.
Био је и слепи путник
На дунавском правом броду.

Кад се жагор мало стиша
Горском Смешку приђе сова.
Последња му поклон дала,
Чудан к’о из правих снова.

Донела га из пећине
Коју само облак гледа,
Чувао га тамо и њен
Чукундеде чукундеда.

Била је то мала фрула,
сва од самог злата сува.
Дала му је чудну фрулу
Да га од свих зала чува.

Моћ поклона да провери,
Понела га до ледине,
Тамо где су дрвосече
Пекле парчад од сланине.

Пред њих стаде Горски Смешко,
Дрвосече устадоше,
Тако мало, чудно дете,
Још никада не видеше.

Али, кад у фрулу дуну,
Оку више видљив није.
За час тили он постаде
Прамен магле што се вије.

У чуду се тада нашли
Стари, вредни људи ови.
Протрљаше снажно очи,
Као да су само снови.

Од тада га фрула чува,
Увек му је за појасом.
Поново је видљив свима,
Тек када се јави гласом.

Становнике шумског света,
Тог је дана упознао.
Увече је мале птиће,
До сна првог испраћао.

А када је баш Пламичко
Упалио фењер стари
У шуми се догодиле
Неке врло чудне ствари.

Далеко од главног пута,
Где спавају шумске сенке,
Девојчица једна мала
Плаче јер је залутала.

Из кућице поред пута,
Искрала се још пре мрака,
Да свог деду обрадује
Корпом свежих печурака.

Цврчци целе ноћне смене
Прекинули шумске вести,
Да се о том догађају
Горски Смешко обавести.

Испод жбуна девојчица,
Очи чврсто затворила,
Сенке су је разбудиле,
Па се јадна преплашила.

Још чвршће је пригрлила
Корпицу са печуркама.
Дах јој заста кад погледа -
Више није била сама.

Од ње па до краја шуме,
Свици су се окупили,
Фењерима подигнутим
Звездани пут сачинили.

Онда зачу смех весели.
Тај крилате среће творац
Потоцима радост носи,
Као ветрић развигорац.

Устала је и на грани,
Изнад жбуна где се скрила,
Угледала Горског Смешка,
Са њим је и сова била.

Тршава му златна коса,
А одело горског цара.
Од ивера ништа већи -
Звонким гласом проговара:

“Увек кад ти буде тешко,
Сети ме се и не плачи.
Онај ко зна да се смеје,
Лепши је и много јачи.”

Кад то рече, узе фрулу,
Да се њеном оку скрије.
Остао је само мали
Прамен магле да се вије.

Тад осети да јој неко
Ципелицу додирује.
Пламичко, тај морнар стари,
Пут јој кући показује.

Девојчица са корпицом
Звезданим је путем пошла.
Помогли су мали свици,
Па је деди срећно дошла.

Према срцу Фрушке горе,
Где и јелен стиже тешко,
На леђима старе сове,
Летео је Горски Смешко.

Већ векова сто он ту је,
Сваку стопу зна те горе,
Све што тамо живи, расте,
И потоке и изворе.

Сваком хоће да помогне,
Да учини баш све уме.
И мудар, и вољен цар је,
Становника целе шуме.

Дању пошто угледате,
Прамен магле да се вије,
Горски Смешко, знајте тада,
Ни од вас далеко није.

Када ноћу лишће шушти,
Горски Смешко сову јаше.
Дрво поред којег прође
Радосно му лишћем маше.

Сваки онај ко је тужан,
Нек’ у Фрушку гору дође.
Весели ће Горски Смешко
Помоћи да туга прође.

У шупљини старог дебла
Иза чвора он станује.
На леђима старе сове,
Ноћу Гору пропутује.

Кад чвор такав угледате,
Нек’ вам никад није тешко,
Закуцајте, кад ту буде -
Јавиће се Горски Смешко.

Павле Јанковић Шоле

Свињски живот

Tuesday, September 23rd, 2008

СВИЊСКИ ЖИВОТ (певање шесто)

Док милосна траје шева
овако јој вепар пева:

Такве уши и чекиње
нема ни код једне свиње

Очи су јој лелујаве
са обадве стране главе

Њене очи плавичасте
могу да ме упропасте.

На њушци јој сјај од масти
а образи ружичасти

Рупице јој сред рилице
стидна места од свилице

Добри папци и бутеса
кол’ко сала тол’ко меса

није ништа мање лепа
у пределу испод репа

Има ово свињско лице
четри прста сланинице

Привлачности пуно има
када шета по говнима

Најлепша се ипак чини
прасица на месечини

и данас те волим жарко
мила моја сланинарко

Миљенко Жуборски