Непролазност
Баштом душе моје завладала студен;
Ал’ мирисом руже све је окађено;
Црвеног пупољка једног траје пламен,
Семе греха твојом руком посађено.
У данима зимским врбове су гране
Шапутале смрзло дуж обале реке,
А снег девичански никако да стане
Свуда док је раст’о у сметове меке.
У данима зимским кад све би слеђено
И док под северцем свака душа грца,
Од целога света мени је суђено
Да огрејем тело пламеном твог срца.
У твојој собици није било важно
Што година дошла је до краја свога,
Што је царство ледом оковано снажно,
Јер смо се волели, једно уз другога.
Иако животом сад ми влада студен
Башта душе моје сва је подмлађена,
Јер пупољак један још изгледа црвен,
Грешна ружа твојом руком посађена.
The Unfading
The garden of my soul grows duller;
But one sweet bloom scents all the air;
One scarlet blossom keeps its colour,
The sinful flower you planted there.
In those cold winter days the willows
Hung frosted by the river bank,
And virgin snow in drifting billows
Along the margin rose and sank.
In those cold winter days and frozen,
When driving north-winds left their smart,
I – I of all the world was chosen
To nestle warm against your heart.
And in your room it mattered little
The cruel ending of the year,
The ice-bound Empire chill and brittle,
Because I loved, and you were near.
And even to-day as life grows duller,
The garden of my soul looks fair,
For one deep blossom keeps its colour,
The scarlet sin you planted there.
‘MARIE MADELAINE’
(Baroness von Puttkamer) (1881 – 1944)
препев: Золтан Чала
Tags: prepev